Ljudski organizam okrene se ponekad sam protiv sebe i počne nekontrolisano da stvara različita antitela koja napadaju sopstvene organe i tkiva. Zašto se to dešava , do sada u potpunosti nije razjašnjeno, ali se zna da to uzrokuje nastanak autoimunskih bolesti. Od značaja je da se autoimunske bolesti dijagnostikuju u ranoj fazi , jer to omogućava uspešnije lečenje i oporavak obolelog. O autoimunskim bolestima razgovarali smo sa prof. dr Sanvilom Rašković, internistom alergologom i imunologom iz Klinike za alergologiju i imunologiju Univerzitetskog kliničkog centra Srbije i redovnom profesorkom Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu.
Šta su autoimunske bolesti? Koje su i u kojoj oblasti medicine najrasprostranjenije?
Autoimunske bolesti su široki krug oboljenja, tačnije ima ih preko 80 vrsta, u kojima dolazi do pojave autoantitela na sopstvene ćelije i tkiva, to jest u ovim bolestima organizam sopstveno “prepoznaje” kao strano. To znači da se gubi imunološka tolerancija prema sopstvenim ćelijama i one se vide kao “uljezi”. Kao posledica stvaranja antitela i aktivacije različitih imunoloških ćelija u organizmu dolazi do imunološkog zapaljenja i oštećenja različitih organa i tkiva, što se vidi u kliničkoj slici i laboratorijskoj obradi. Autoimunske bolesti prepoznajemo u neurologiji, u dermatologiji, i u mnogim drugim granama medicine, ali najviše su rasprostranjene internističke autoimunske bolesti. Autoimunske bolesti u internoj medicine delimo na organ - specifične, kao što su to na primer autoimunske bolesti štitaste žlezde (Hašimoto tireoiditis) ili jetre (primarna bilijarna ciroza) i na generalizovane-sistemske autoimunske bolesti. U sistemske bolesti se ubrajaju i sistemski lupus, Sjogrenov sindrom, sistemska skleroza, polimiozitis. Postoji i velika grupa imunoloških zapaljenja krvnih sudova koji se nazivaju sistemski vaskulitisi.
Šta dovodi do poremećaja imuniteta u organizmu čoveka?
Većina autoimunskih bolesti pokazuje naslednu sklonost u porodicama. Međutim genetska osnova nije presudna, ona samo povećava rizik da se osoba razboli. Postoji čitav niz spoljnih faktora koji mogu uticati na pojavu autoimunskih bolesti: ultravioletno zračenje, pojava partikula ugljovodonika u vazduhu (industrija, saobraćaj, naftna polja), uticaj teških metala (uranijum, kadmijum, olovo - rudnici, zagađenje tla, hrane, vode, pušenje), hormonski faktori (većina autoimunskih bolesti je češća kod žena, za šta se optužuju estrogeni), ali i ksenoestrogeni i ftalati (plastika, smole). Uticaj virusnih i bakterijskih infekcija na otpočinjanje autoimunskog procesa je nesumnjiv (virus mononukleoze, koksaki virusi, parvo virusi i drugi). Znači, nastanak autoimunskih bolesti je multifaktorijalan.
U kojoj životnoj dobi se najčešće javlja poremećaj u imunom sistemu?
Autoimunske bolesti vrlo često nastaju u mlađem životnom dobu, na primer sistemski lupus nastaje najčešće oko 18. do 30. godine (može i ranije i to su teži klinički oblici). Međutim, ima i bolesti, kao što je Sjegrenov sindrom, koje nastaju često oko pedesete godine života.
Koji su simptomi poremećaja imuniteta i oboljevanja čoveka od neke autoimune bolesti?
Simptomi autoimunskih bolesti su raznovrsni. Za organ specifične autoimunske bolesti tipično je da dolazi do poremećaja u radu nekog organa (jetra, štitasta žlezda). Za sistemske bolesti tipično je da mogu da zahvataju male zglobove, kožu, krvnu sliku, pa se često na početku javljaju bolovi u zglobovima, različite promene po koži, ali i pad broja leukocita ili trombocita u krvnoj slici. U težim oblicima mogu biti zahvaćeni centralni i periferni nervni sistem, bubrezi, pluća i drugi organi. To je sve praćeno i pojavom zapaljenskog sindroma u laboratorijskim rezultatima, kao i pojavom velikog broja različitih antitela u krvi, od kojih su najpoznatija i najčešća takozvana ANA- antitela protiv nukleusa/jedra ćelije.
Da li su autoimunske bolesti hronične bolesti, kako se leče i da li se češće javljaju kod muškaraca ili žena?
Autoimunske bolesti su hronične, ali naš cilj je da terapijom stavimo bolest pod kontrolu. U toku ovih bolesti često se smenjuju periodi pogoršanja i poboljšanja, zato se i terapija menja kroz vreme. Veoma je važno da pacijenti sa autoimunskim bolestima dolaze redovno na kontrolu, čak i kada se potpuno dobro osećaju i da samoinicijativno ne isključuju terapiju, jer onda može doći do značajnog pogoršanja. Kao što je rečeno, žene više oboljevaju od autoimunskih bolesti, u čemu je značajan i hormonski faktor – hormoni estrogeni.
Da li od autoimunskih bolesti oboljevaju i deca?
Dešava se, doduše retko, da i deca obole od autoimunskih bolesti. Ono što je nepovoljno je da mnoge autoimunske bolesti ako počnu u ranom detinjstvu, imaju vrlo ozbiljan tok i potreban je stalni nadzor i lečenje.
Da li autoimunske bolesti iščezavaju tokom života?
Autoimunske bolesti su najčešće hroničnog toka. Vrlo retki su pacijenti koji samo u jednoj fazi života imaju bolest, koja se potpuno povuče. Cilj je da se redovnim kontrolama bolest stavi pod kontrolu i omogući praktično normalan život i životni vek.
Kako se podiže imunitet kod ljudi?
Autoimunske bolesti su znak pojačanog imuniteta prema sopstvenom telu. Ono što podrazumevamo pod “podizanjem imuniteta “ jeste poboljšavanje opšte odbrane organizma prema bakterijskim i virusnim infekcijama, kojima su ovi pacijenti jako skloni. Zato je poželjna dobra i raznovrsna ishrana, način života (bez velikih fizičkih napora, bez velikog izlaganja suncu i naglim promenama temperature), na koji način će ovi pacijenti biti i otporniji na infekcije (radi odbrane od infekcija vrši se i dodavanje suplemenata tipa vitamina C, cinka, imunoglukana, vitamina D i slično).
Ima li u Srbiji dovoljno smeštajnog i stručnog kapaciteta za lečenje obolelih od autoimunskih bolesti? Da li su pacijentima obolelim od pomenutih bolesti u Srbiji dostupni inovativni lekovi i sve ostale savremene terapije slične onim koje se propisuju pacijentima u razvijenim evropskim državama?
Autoimunske bolesti leče lekari raznih specijalnosti zavisno od toga koji je organ zahvaćen. U lečenju sistemskih bolesti najveću ulogu imaju klinički imunolozi i reumatolozi i u Srbiji ima dovoljno smeštajnog i stručnog kapaciteta za njihovo lečenje. Naravno, uslovi lečenja trebalo bi da se stalno poboljšavaju i imunološke laboratorije i stacionari da se ojačavaju opremom i kadrom. Konvencionalna terapijska sredstva (antimalarici, kortikosteroidi i ostali imunosupresivi) su nam u Srbiji dostupna, ali za sada nisu dostupni svi modaliteti terapije, na primer biološka terapija nam je izuzetno retko dostupna za većinu bolesnika sa sistemskim bolestima i vaskulitisima.
Kakva je situacija sa autoimunskim bolestima i Kovid 19? Šta savetujete pacijentima obolelim od autoimunskih bolesti, a u cilju ublažavanja njihovog zdravstvenog stanja?
Sva stanja koja dovode do smanjene odbrane organizma prema virusnim i bakterijskim infekcijama, a u to spadaju i autoimunske bolesti, u većem su riziku da dobiju teže infekcije. Izuzetno je važno da osobe sa autoimunskim bolestima i njihove porodice sprovode sve mere zaštite od infekcije. Kao što je već pomenuto, redovne kontrole i terapija, uz samo delimičnu modifikaciju načina života (koja se tiču ne izlaganja suncu, izbegavanja većeg fizičkog napora, raznovrsne ishrane i slično) doprinose poboljšanju stanja organizma, i ono što sada sigurno možemo reći je da preko 90 odsto obolelih od autoimunskih bolesti može da doživi svoj normalni životni vek.
